Споменици
.
.
Спомен-обележје деспоту Стефану Лазаревићу
.
Споменик са записом о смрти деспота Стефана Лазаревића постављен је 1427. у порти цркве Светог Пророка Илије у засеоку Црквине, делу села Марковца, општина Младеновац. Споменик је у форми стуба од углачаног белог мермера, висине 186 cm, ширине 68 cm и дебљине 26 cm.
Како би се сачувало сећање на тренутак упокојења цењеног владара, постављен је камени белег на самом месту где је деспот пао са коња, у непосредној близини цркве чији је ктитор био. Опраштајући се од свог господара, најближи сарадници, који су се у тренутку несреће и налазили у његовој свити, подигли су му споменик од венчачког мермера исписујући тиме поруке оданости и поштовања. Споменик је подигао Ђурађ Зубровић, властелин из области којој је припадао заселак Глава и витез из Деспотове свите.
Најлепши запис преминулом деспоту исписан је у форми епитафа на чеоној страни споменика. Уз епитаф, како је то био обичај у средњовековној Србији, урезана је представа Христовог крста на Голготи, чија је симболика у директној вези са темом страдалништва и мучеништва, као и нечитка представа јелена, која алудира на догађај лова у којем је Деспота задесила изненадна смрт.
Јединствен по свом садржају и функцији споменик представља важно сведочанство за проучавање историје, уметности и књижевности средњовековног Београда и Србије и један од најстаријих и најзначајнијих споменика балканског културног наслеђа.
.
Проглашен је 1979. за културно добро од изузетног значаја.
На споменику пише:
"Ја, Деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по представљању тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу угарске земље и босанске а још и Приморју зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико благому изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од цара свих и Бога, говорећи послани к мени анђео: Иди! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5 индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јулија 19 дан.
Побожни господин деспот Стефан, добри господин, предобри и мили и слатки господин деспот! О, тешко томе ко га виде на овом месту мртва.
Ја Ђурађ Зубровић, грешни раб Божији, поставих овај камен.
Прости, Боже, попа Влкшу"
.
Спомен-комплекс Варовнице
.
На врху Варовница, 10 km од Младеновца, поред пута за село Шепшин, на простору где је вођен бој у оквиру чувене Колубарске битке у Првом светском рату, подигнут је 1984. споменик, а по обронцима уређен спомен-комплекс са каменим обелисцима.
Спомен-комплекс Маковица-Варовнице, на простору од 35 kmà ², обухвата споменик палим ратницима током Варовничког боја од 6. до 10. децембра 1914. године, постављен на врху Варовница, на коти 406 и шире. Окружен је другим спомен-обележјима и рововима, од којих су неки и данас видљиви.
Споменик је посвећен сећању на српске војнике, углавном трећепозивце из младеновачких села, који су у храброј борби уз велике жртве успели да зауставе далеко надмоћнијег непријатеља и овом победом допринесу успешном окончању Колубарске битке.
.
.
Спомен-чесма "Црквенац"
Чесма се налази у ужем подручју Младеновца, а изградили су је српски војници 1915. у знак захвалности према санитарној мисији шкотских жена које су на овом простору лечиле српске војнике оболеле од пегавог тифуса, а које је предводила др Елси Инглис.
.
Чесма је обновљена 1985. када је и уређен околни простор. Као знак захвалности и поштовања према др Инглис и медицинским сестрама, Градска општина Младеновац је 2009. нову свечану салу у центру града назвала по храброј докторки из Шкотске.
.
Годишњици освећења спомен-чесме "Црквенац", која се одржава сваке године у септембру, редовно присуствују представници страних амбасада, Војске Србије, републичких министарстава и удружење за неговање традиције ослободилачких ратова Србије. Чесма је проглашена за културно добро.
.
Споменик српском ратнику
.
Фигура српског ратника, дело академског сликара и вајара Михаила Миловановића, налази се у центру Младеновца, посвећена је педесетседморици мештана вароши Младеновац палим у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918.
Споменик српском ратнику је подигнут 1926. године, висок је око 6 метара, и представља српског војника у пуној ратној опреми, а изграђен је од белог венчачког мермера. Као модел аутору је послужио војник на одсуству Петар Кузмановић.
.
Постамент садржи три сегмента. У првој зони је кружни, геометријски мотив, који подсећа на шаре Шумадијског ћилима, а на другом делу између два декоративна ступца, уклесани су стихови чији је аутор Михаило Миловановић:
У камену камени витеже,
насред млада Младеновца града,
Гордо хрли небу у висине,
Гордо хрли, те се с небом грли
Као симбол патње и победе
И напајај кроз дуга столећа
Духом вере, братства и јединства
И љубављу снагом и лепотом
Снагом расе а лепотом духа
Кршну децу, кршне Шумадије!
Споменик је 1987. проглашен за културно добро.
Спомен-костурница
.
Током 1929. посмртни остаци погинулих војника са Варовница, бораца умрлих од пегавог тифуса, као и заробљених аустроугарских војника који су подлегли тој болести, пребачени су у озидану спомен-костурницу на младеновачком гробљу.
Направљена у виду каменог, степенастог платоа, квадратне основе, костурница је, заправо, замишљена као део комплекснијег пројекта који је подразумевао и капелу изнад ње, меморијалног и култног карактера. Пројектовање капеле чију изградњу је спречио почетак Другог светског рата, поверена је руском архитекти Василију Михајловичу Андросову, који је урадио два идејна решења за будућу капелу, прво 1932. и друго, незнатно измењено 1940.
.
Према различитим изворима, у костурници је похрањено преко 800 костура, а сам објекат је обновљен и уређен 1975. На спомен плочи пише: "Овде почивају српски ратници пали 1914-1918".
.
Споменик на Космају посвећен палим борцима у Другом светском рату
.
На Космају се налази споменик палим борцима у Другом светском рату. Израђен је по замисли вајара Војина Стојића и архитекте Градимира Медаковића. Споменик је својеврсни знак распознавања Космајског краја и целе Шумадије, са крацима који симболизују слободарски искру.
.
Између стубова, на тлу је кружни постамент који симболизује вечни пламен. Споменик је подигнут 1971. као сећање на жртве и борбу Космајско-посавског партизанског одреда. По ободу бронзаног поклопца постамента исписан је текст: "Младеновчани, Грочани, Смедеревци, Подунавци, Јесеничани, Поморавци, Београђани, Посавци, Врачарци и Космајци â 2. јули 1941. године â мај 1945. године."
.
Стара механа "Космај"
Далеке 1885. године, осам година пре званичног проглашења Младеновца за варошицу, мештани села Младеновца подигли су у близини Железничке станице, уз сам друм Београд - Крагујевац, механу "Космај". Ова зграда заједно са Железничком станицом представља зачетак настајања вароши.
.
У то време није било цемента па је кафана зидана врућим кречом, а први гости ове механе били су управо радници са оближње пруге. Ресторан "Стара механа" је растао и развијао се упоредо са градом, а данас је то једно од култних места у Младеновцу, које се може похвалити аутентичним садржајем и домаћим шармом.
.
.
.
Биста Блаженопочившег Патријарха српског Павла
Биста Његове светости Блаженопочившег Патријарха српског Павла постављена је 16. јула 2011. године испред цркве Успења пресвете Богородице у Младеновцу.
Иницијатива да се испред цркве, на истоименом тргу, постави биста потекла је од младеновачке породице Чокић, а њен аутор је вајар Дринка Радовановић.
Освећењу бисте је поред представника Општине Младеновац, присуствовао је епископ шумадијски Јован.
Представници свих странака у младеновачкој скупштини општине подржали су одлука да се постави биста патријарху.
.
.
.
.
Биста песника Милорада Петровића Сељанчице
Биста Милорада Петровића Сељанчице, чувеног младеновачког песника и учитеља, свечано је откривена 12. јула 2013. године у Градском парку у Младеновцу. Биста је постављена
захваљујући ангажовању градске општине Младеновац и иницијативи и донацијама Срба из Канаде, као и ангажману појединаца и фирми из Младеновац. Аутор бисте Милорада Петровића Сељанчице је професор Факултета ликовних уметности у Београду Кузмановић Зоран.
Песник, родом из села Велика Иванча, који је написао неке од најпозантијих и напеванијих српских песама пупут "Играле се делије", "Јесен стиже дуњо моја", "Не лудуј, Лело", и остале издате у кључној збирци "Сељанчице", коначно је добио своје заслужено место у родном граду.
