Културно спортска манифестација "Играле се делије", у организацији истоименог удружења и Црквене општине великоиванчанске, посвећена песнику Миодрагу Петровићу Сељанчици, одржана је у родном месту песника Великој Иванчи.

Трећу годину за редом, манифестација која се одржава у црквеној порти и школском дворишту у Великој Иванчи, окупила је велики број Иванчана и мештана околних села. Посетиоци су могли да виде изложбу икона, а промовисан је и зборник песама са књижевног конкурса "Милорад Петровић Сељанчица". Осим финала турнира у малом фудбалу, гости су уживали у културно уметничком програму и музичком концерту.

Окупљене госте и учеснике, поздравио је Владан Глишић, председник градске општине Младеновац.

Поштовани Иванчани, драги суграђани, вечарас нас је овде окупио наш чувени песник Милорад Петровић Сељанчица. Велика Иванча и њени становници желе да покажу колико су велики и поносни. Ова, у правом смислу, народна манифестација, прераста у народни сабор јер је настала вољом и залагањем својих мештана окупљених око часног и вредног пароха Ивана Ненадовића.

Лепо је видети када се на једном месту окупе све генерације у селу, да долазе породице из других села, да се људи друже, разговарају и уживају у песми, игри, спортским такмичењима, а Милорад нам је све рекао песмом. Волео је своје село, своју земљу. Прави народни човек, родољуб. Визионар са душом који у својим песмама поручује "Волите свој српски народ, волите своју домовину Србију".

Честитам организаторима на великом ентузијазму и труду. Општина Младеновац је поносна на ову манифестацију која је пример слоге и заједништва мештана. Хвала вам што сте дошли и видимо се и следеће и још много година овде у Великој Иванчи, под Космајем, у добром здрављу и расположењу, са још богатијим програмом рекао је Глишић.

Песник Милорад Петровић Сељанчица је рођен 1875. године у Великој Иванчи где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу. У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Иванче.

Радио је у већем броју сеоских основних школа. Учествовао је у Балканским ратовима, у бици на Куманову и опсади Једрена. Сећао се како су ратници после освајања Једрена причали како им је жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, све до Цариграда.

Учествовао је у Колубарској бици. Бугарске окупационе власти су га 1915. године протерале преко Мораве као празноскитајушчег. Живео је одвојен од жене и деце у Крушевцу и Београду.

Оболео је од туберкулозе. Заборављен од свих, умро је у беди и немаштини, као прави просјак. Према речима његове супруге Руже, 3. марта 1921. је рекао да ће умрети 17. априла, што се и догодило. Сахрањен је у Београду на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика на његовом гробу. Његове најпознатије песме су: "Јесен стиже, дуњо моја", "Не лудуј, Лело, чуће те село", "Чини се, чини", "Све док је твога благог ока", "Играле се делије, на сред земље Србије"...

Захваљујући ангажовању градске општине Младеновац и иницијативи и донацијама наших Срба из Канаде, као и ангажману појединаца и фирми из Младеновац, у градском парку у Младеновцу 12. јула 2013. године постављена је његова спомен биста чиме је делимично исправљена неправда према овом неправедно запостављеном, најпеванијем српском песнику.