Недавни сусрет Властимира Дамњановића и Дејана Чокића, некадашњег и садашњег, председника општине, искористили смо да поразговарамо о времену којег се многи Младеновчани са носталгијом сећају.

Властимир Дамњановић обављао је функцију председника општине Младеновац у периоду од 1978. до 1982. године. Дамњановић је и најстарији од бивших председника општине Младеновац што га свакао препоручује као вредног саговорника али и сведока и непосредног учесника у једном од најблиставијих периода нашег града. Периода обележног јаком привредом, пуним фабрикама, пристојним платама, богатим културним и спортским животом, изградњом, улагањем и свим оним стварима које су живот у Младеновцу чиниле лепшим него што је то последњих двадесетак година.

Дејан Чокић, председник градске општине Младеновац, захвалио се Дамњановићу на посети. У име градске општине Младеновац поклонио му је књиге "Манастири Космаја" и "Младеновац на старим фотографијама".

Сусрет и разговор два председника општине, садашњег Чокића и бившег Дамњановића, иако је између њихових мандата разлика од преко тридесет година, показао је се да се неке ствари нису промениле. Иако је тешко поредити живот Младеновца у осамдесетим годинама прошлог века и овај данас, ипак неке ствари и неки проблеми су остали исти. Пре свега, и онда, као и сада, Младеновац је био животно везан за Београд, а из природе те везе настајали су и проблеми и користи за наш град.

ПЕНЗИОНЕР : У пензију сам отишао са 42 године радног стажа, 2001. године. Задњи посао сам обављао у предузећу "Београд Електро". Пре тога сам шест година био члан Извршног савета града Београда задужен за развој приградских општина и пољопривреде. На то место сам дошао по окончању председничког мандата у општини Младеновац од 1978. до 1982. године, а пре тога сам обављао функцију секретара Комитета. На политичке функције сам дошао из фирме "Минел" где сам за једанаест година прошао пут од конструктора до дирекотра. Завршио сам Техничку школу у Београду, после тога Вишу школу за организацију рада. На Економском факултету сам дошао до четврте године и ту због политике прекинуо, а сад ми је због тога жао. Сада сам само пензионер, не бавим се политиком, нити неким приватним послом. Пензија коју имам, довољна ми је за живот. Живим са супругом која је била учитељица у Младеновцу. Када сам по функцији отишао у Београд, најпре сам путовао али смо се убрзо преселили у Београд где и дан данас живимо, на Бањици.

ШТА СМО И КАКО СМО РАДИЛИ :  Ми смо се доста бавили привредом за разлику од садашњих председника општине. Није било банке у којој ја као председник општине нисам био са неким од диоректора предузећа. Ишао сам јер сам својом функцијом помагао да се дође до новца. Младеновац је у послератним годинама био једна од најразвијенијх општина у Србији. Та прва индустрија која је створена после рата, Југоазбест, Драпшин, Керамика, је запала у кризу. После двадесетак година неулагања дошло је до стагнације и застаревања технике. Пре и после мог мандата, доста смо радили да се модернизују постојеће фабрике како би и даље биле конкурентне  јер оно што је Младеновац тада производио свакако је било  потребно тржишту. За време мог мандата обновљен је "Југоазбест" за новим погонима и производима, "Керамика санитарна", а у "Црвеној Звезди" смо нашли начин како да јуту као превазиђени материјал заменимо другом сировином.

Младеновац није имао хотел и на томе смо доста радили. Нашли смо могућност да искористимо Инстуту за рехабилитацију Селтерс. Тада је почело прављење хотела на Селтерсу, а користило га је здравство. То је био једини начин јер неки хотел у граду који би пословао на економским принципима не би имао будућност и вероватно би се претворио у кафану.

Спортски центар је грађен за моје време. Изграђен је средствима свих тадашњих београдских СИЗ-ова и, искрено, сналазили смо се за паре где смо могли. Пола је уложено од СИЗ-ова, а половина од самодоприноса. Ми смо чак узели кредити код "Беобанке" који смо без проблема сервисирали из самодорпиноса. Толико је то тада било уредно плаћање да се могао враћати кредит.

КАКО СА БЕОГРАДОМ : Имали смо јако добру сарадњу са Београдом и тадашњим градоначелницима. Покушавали смо да извучемо што више пара за Младеновац и ту није било важно да имаш добре односе са првим човеком града, већ са онима где су паре, а паре су биле у Самоуправним интересним заједницама. Окачите се Београду на леђа и стално инсистирајте. Београд има своје проблеме, али ти људи мора да схвате да је развој овог подручја у интересу Београда. Београд не може да очекује да у свом ужем центру развија индустрију нити то треба да ради. Има ово подручје и мора то овде да ради. То треба стално да потенцирате па макар били и досадни.

ИСТОРИЈСКА ПОБЕДА МЛАДЕНОВЦА : У време када је Зоран Костић био председник општине, чујем да су многи дигли буку на Београд и говорили како нас само искоришћавају. Па су ту наводили пример пиајце који су биле под београдском управом. Зовем Зорана и питам га колико је овај локал сепаратизам узео маха ? Каже, не мојте да дозволите да паднете под утицај неких људи који не знају шта раде. Најважнији историјиски потез Младеновца је припајање Београду. Немојте да дозволите да вас вуку назад. Велике су користи од Београда, неке се виде, неке не. Костић ми каже, " Не, не ... истина је да има таквих мишљења, али нама не пада на памет да подлегнемо таквим ставовима."

ЂИЛАС : Ја, као неко ко тридесет година живи у Београду, ко је радио посао председника општине и у том послу сарађивао са многим људима који су водили Београд, Драгана Ђиласа ценим као градоначелника. Он као политичар није положио испит, али он је рођен за председника Владе. Он је менаџер, зна да ради, направио је много у том Београду. Нисам члан ни једне странке, али мислим да није заслужио ово што су му направили, поготово по овим новинама и таблоидима. Наравно, ми на то не можемо да утичемо али можемо да имамо своје мишљење. Није много ствари било добро ни у моје време, али ово данас не изгледа добро. Можда је грешка до мене, долазим из неког другог времена, али ја овај вишепартијски систем нисам тако замишљао, мислио сам да опозиција устане и да нормално критикује власт, предлаже нека решења, а ово данас је отишло у отворен сукоб, што се каже, на крв и нож.

МИ И НАШЕ КОМШИЈЕ : Интересантан је податак да је Србија, без Косова и Војводине, имала 114 општина. Ми смо по развијености, значи по платама и броју запослених на 1000 становника, били на 20 месту. То значи да смо били солидно развијена српска општина, имали смо добру индустрију, били смо део Београда. Нас су Паланчани тада задиркивали, "Бићете само месна заједница Београда !" Нека, ми идемо, а видећемо ко ће брже да се развија. Они су тада имали само "Гошу" које их је или гурала напред или вукла назад, а наша привреда је била је разуђена. Аранђеловац се развијао на домаћим сировинама, руднике глине, мермера, киселој води и Шамоту. Они су били успешни али су касније копали и рукама и ногама да буду део Београда. Београд је стао код Младеновца и више није има ни снаге ни могућности да се шири. Да будемо искрени, ми смо ушли у Београд захваљујући градоначелнику Бранку Пешићу и Дражи Марковићу. Њихов утицај је био пресудан да се то заврши.

МЛАДЕНОВАЦ ДАНАС : Ја данас више чујем него што видим, а чујем да наш град преживљава тешке дане, пре свега због велике незапослености. Онда смо имали око 18.000 запослених, а данас ? Колико их је на бироу ? Тада је било око 2.000 људи. Старији се сећају како је изгледао надвожњак када крене маса људи на посао. Како се из тога извући ? Искрено, не знам. Ништа ново нећу да измислим ако кажем да је једини лек у довођењу нових инвеститора, али то је једино решење, све остало су празне приче. Ми имамо лево и десно од Газеле простора за неку чисту индустрију која неће загађивати Младеновац, мислим да то треба искористити.